Деценија од смрти Антонија Исаковића

Осећај за права понижених и увређених већ као дечака усмерио га је на путеве са којих је кренуо да се упорно, тврдоглаво, надасве храбро, бори за идеје правде и људске слободе

Приче великог српског писца Антонија Исаковића (рођен 6. новембра 1923. у Београду, где је и умро 13. јануара 2002), изванредног приповедача, давно су у неким страним антологијама стављене уз бок Хемингвејевих и Камијевих, а његови много касније настали романи, редовно су дизали буру. Поготово роман „Трен II" из 1982. о Голом отоку. Исаковић се поткрај живота, када су у њему „сазрела сећања", одлучио и на писање мемоарске прозе.

Случај је хтео да се срећемо и разговарамо телефоном, два месеца пре него што је преминуо. Иако оронулог здравља, тада је са младалачким жаром прионуо да делове мемоара под насловом „Лист - листићи" приреди за објављивање у „Политици", у рубрици фељтон, чији сам уредник тада био.

Разговарали смо о том његовом тексту, за који сам, уз први његов наставак, објављен 26. октобра 2001. године, написао да ће „свакако, постати један од камена међаша у историји српске мемоарске књижевности".

Позвао ме телефоном истог дана и рекао да свакако претерујем, али није да није - процена му годи. Већ и зато што није из кругова књижевне критике и што се то његово штиво очито може читати и као изворно документаристички, мемоарски, али и као литерарни текст, до чега му је поготово било стало, као што је и навео: „Писац сам - стално додајем, не умем своју машту да зауставим. Нисам хроничар историје, па ни сопствене".

Као један од првих читача „Листа - листића", знао сам да Исаковић неће у овој сарадњи зановетати, пошто су 1995. на фељтонским страницама „Политике" ексклузивно објављени и делови његовог романа „Господар и слуге", посвећеног Титу и његовим лижисаханима, када ми је дао пуну слободу новинског приређивања тог текста.

Исаковић је радо прихватио и предлог да његови мемоари буду илустровани фотографијама из породичног албума. Док смо их у његовом стану на Студентском тргу одабирали, био је шкрт на речима, ограничио се на то да изнесе само „легенду" којом ће одређена фотографија бити пропраћена. Више га је интересовало да сазна какав је утисак на мене текст оставио. Признајем да комплименте нисам бирао, чему су допринеле и околности у којима је фељтон објављен.

Протекло је тек годину дана од преврата 5. октобра 2000. када је какофонија дневне политике сведочила и о несумњивој хаотичности на државној, политичкој и друштвеној сцени. Множиле су се олако изречене јавне осуде и пресуде, снажила је и нека врста цензорских амбиција, правдана „вишим циљевима" транзиционе демократије.

Било је јасно да ће у таквим околностима Исаковићеви мемоари изазвати контроверзе, пошто сведоче и о породичној повести његове куће. Отац Никола био је адвокат, а преци по његовој линији попови. Мајка Загорка, била је из беспримерно богате куће Живановића, индустријалаца, банкара и трговаца. Уживао је дечкић Луле у свакојаким благодетима, али га је осећај за права понижених и увређених већ као дечака усмерио на путеве са којих је кренуо да се бори, упорно, тврдоглаво, надасве храбро, за идеје правде и људске слободе.

Пригрлио је комунистичке идеале, због којих је, као осамнаестогодишњи партизан, са саборцима из Србије крајем 1941. прешао реку Дрину и у Рудом постао један од најмлађих бораца Прве пролетерске бригаде.

О његовој борбеној храбрости и спремности да као партизански пушкомитраљезац уђе у „љуту ватру", први пут сам давне 1988. слушао од Владимира Дедијера, а онда и од многих његових сабораца и савременика.

Годинама у матици друштвеног, културног и политичког живота, Исаковић је своју храброст и неодступност у борби за бољи, хуманији, искренији и праведнији свет, исказивао као директор НИН-а у коме је била пресудна и његова идеја да се оснује награда за роман године, или као главни уредник часописа „Дело", потом као директор „Просвете", који је уздигао ову издавачку кућу на ниво најмоћније у Југославији.

Запловио је у дисидентске воде 1966. да из те матице критичког јавног мишљења не изађе до животног краја. Вођен отпором и побуном, иако привржен програмским идејама СПС-а, током деведесетих година прошлога века ушао је у сукоб прво са Миром Марковић, а онда и са Слободаном Милошевићем, чији је одлазак са власти тражио.

Доста од наведеног било је прекривено песком заборава, када су се на страницама нашег листа појавили Исаковићеви мемоари.

Реакције су биле бурне али су саопштаване телефоном. На једном полу су Лулетови партизански саборци били згранути што пише о свом грађанском пореклу а не напада „мрску буржоазију". На другом полу су представници „победничког"октобарског крила једнако несувисло тврдили да он хоће својим мемоарима да се прикачи на „транзициони воз", да забашури своју левичарску, партизанску и комунистичку прошлост.

Таквим одзивима се смејао, питајући се шта ће тек бити када његове мемоаре објави „Народна књига".

Прошло је више од десет година, а та књига није штампана. Једини траг о њој остао је на страницама „Политике", у којој су „Лист - листићи" објављивани између 26. октобра и 21. новембра 2001. године, месец и по дана пре него што је Антоније Исаковић преминуо.

Слободан Кљакић

-----------------------------------------------------------

Приче, романи, филмови

Прву збирку прича („Велика деца") Исаковић је објавио 1953. а потом збирке „Папрат и ватра" (1962), „Приповетке" (1964), „Празни брегови" (1969); роман „Tрен I" објавио је 1976,„Трен II" 1982, „Berlin kaputt" исте године, „Миран злочин" 1992, а „Господар и слуге" 1995. године.

Исаковић је најекранизованији српски и југословенски писац, по чијим су делима снимани филмови. Аутор је неколико филмских сценарија.














Преузето из "Политике"

↑ назад ↑